Biologija-Nauka o zivom svetu

Екосистем копнених текућих вода

Generalna — Autor katarina4 @ 11:21

Екосистем копнених текућих вода је екосистем рекапотока и извора. Најзначајнији еколошки фактор је брзина тока воде и по том фактору се ове воде разликују од свих других копнених вода. Брзина зависи од нагиба речног корита и количине проточне воде. Због тога, а и зато што овај фактор утиче и на све друге, у различитим токовима реке влада другачија комбинација еколошких фактора, па се разликују горњи, средњи и доњи ток реке са карактеристичним биоценозама.

Горњи ток

Горњи ток реке карактерише велика брзина воде, температура воде је током колебања мање-више стална, по правилу ниска и одговара просечној температури места где се ток и налази. С обзиром да је вода хладнија, овде има највише раствореногкисеоника. Дно је најчешће каменито.

У овом току од силикатних алги су најчешће пенатне, односно оне које су билатерално симетричне и то представници родоваAchnanthesFragilaria и Synedra. Од маховина, чест је род Fontinalis. Маховине су очекивани становници воденог екосистема, јер им је за размножавање неопходна вода. Индикатор гоњег тока је поточна пастрмкариба којој управо одговарају услови овог тока. Најчешће живи сакривена при дну. Сличне услове захтева и алпска планарија, такође скривена преко дана испод водених биљака и камења. Она насељава и изворе, бунаре и потоке. Погодно склониште, али и храну многим животињама овог тока, као и планинским потоцима представља фитобентос.

Средњи ток

Средњи ток одликују умерена брзина воде, већа годишња колебања температуре, мање раствореног кисеоника, а више угљен-диоксида него у горњем току. Дно је шљунковито или песковито.

И у овом току су честе пенатне силикатне алге, а посебно родови CocconeisCymbella и Pinnularia. Од зелених алги су најчешће кончасте врсте које припадају родовима UlothrixStigeoclonium и Cladophora. Овде живи и риба мрена, која највећи део времена проводи при дну, као и ситни ракови бочно спљоштеног тела.

Доњи ток

Доњи ток је најсличнији екосистему стајаћих (споротекућих) вода због мале брзине воде. Годишња колебања температуре су овде највећа, а лети, када је температура на свом максимуму, количина раствореног кисеоника је веома мала. Дно је песковито или муљевито, а количина детритуса велика.

За овај ток је карактеристичан фитопланктон, с обзиром да не поседују способност кретања или је та способност веома ограничена, па њихова дистрибуција зависи од покрета воде. Чине га представници већине група алги. За Тису су карактеристичне врсте Cyclotella striataEuglena caudataScenedesmus quadricauda и Pediastrum duplex. Састав зоопланктонаизузетно варира у различитим екосистемима, али се у овом току често могу наћи ротаторије, као и рачићи кладоцере икопеподе. Копеподе су чешће морске врсте, али их има и у слатким водама где представљају значајан извор хране за рибе које се хране планктоном. Протозое су мање значајне по бројности и биомаси, али се такође срећу, како солитарни, тако иколонијални облици. Једна од чешћих је Difflugia. Од риба, честа је спора и плашљива деверика, која ријући по блату тражихрану. На речном дну, честе су модрозелене алге Oscillatoria и Phormidium. Дно насељавају и олигохете са обично дугачкимхетама, посебно тубифицидеречна шкољка, чија је ларва паразит на рибама, као и ларве инсеката из група хирономиде,плекоптере и трихоптере.

Речна обала

Литорал или обалски део је различите величине, што зависи од разних фактора. Одликује га специфична флора и фауна. Биљке видљиве голим оком припадају воденим макрофитама, без обзира да ли се радило о алгама или вишим биљкама. Због специфичних услова које владају у воденим екосистемима, као што су слабија светлост, растворени минерали и гасови, као и уједначенија температура, ове биљке су развиле низ адаптација као што је хетерофилија, већа површина потопљених листова у односу на запремину, редукција корена, централни положај механичких елемената, развијене интерцелуларне шупљине итд.Водене биљке у ужем смислу су субмерзне, односно потпуно потопљене у води. Такве су на пример алге; кончаста Cladophoraили пршљенчица, већи број маховина, као и представници монокотила. Могу се наћи, али ређе и представници папрати. Такође водене биљке у ужем смислу су и флотанте, које једним делом плутају по површини воде. То су углавном цветнице попутлоквања. Биљке које су једним делом издигнуте изнад воде су емерзне. Такве су представници родова GlyceraEleocharis иZizania.


Екосистем

Generalna — Autor katarina4 @ 11:18

Екосистем представља јединство биоценозе и биотопа. Животна заједница у природи мора заузимати неки простор у коме чланови те заједнице задовољавају своје потребе: крећу се, узимају храну, дишу, налазе заклон и заштиту итд. Тај простор се назива биотоп и њега насељавају припадници одговарајуће биоценозе. Они успостављају врло сложене међусобне односе и истовремено се, одређеним односима, повезују са околином у којој живе. На тај начин биоценоза и биотоп заједно чине еколошки систем вишег реда — екосистем. Различити екосистеми у једној климатској зони групишу се у веће целине — биоме.

Кружење материје и протицање енергије

Биоценоза и биотоп представљају заједно еколошки систем у коме енергија протиче, а материја кружи између обе компоненте система и унутар сваке од њих.

Произвођачи узимају неорганске материје из биотопа и од њих синтетишу органске материје. На рачун тих материја живепотрошачиРазлагачи разлажу угинуле организме или њихове делове до неорганских елемената па произвођачи могу поново да их користе. Током овог кружења материје, енергија протиче кроз екосистем. Она прелази из једног облика у други, користи се за обављање животних процеса и на сваком трофичком нивоу део енергије се ослобађа и лагано, у виду топлоте, напушта систем. Зато се у екосистем непрестано морају уносити нове количине енергије.

Органска продуктивност екосистема представља укупну количину образоване органске материје коју сви организми, на различитим трофичким нивоима, производе у одређеном временском периоду на јединицу површине или запремине. Њу чине:

  1. примарна продуктивност – укупна количина органске материје коју створе произвођачи; највећу примарну продукцију имају тропске кишне шуме, влажне ливаде и плитка језера, а најмању имају пустиње и отворене морске пучине, где има мало минералних елемената;
  2. секундарна продуктивност – укупна количина органске материје коју стварају потрошачи или разлагачи.

Powered by blog.rs